О књизи: година / Штене седи на самој ивици огромне локве - петоћелаво, чупаво, смешно. Тачка бензинске фолије боје дугиних боја шири се по прљавој каши испред њега, прекрива комадић коре банане — и заробљава овај крхки мали чамац. Штене има насмејане очи; његов помало разуђени поглед донекле подсећа на изглед његове мајке у последњим годинама њеног живота, када је већ изгубила живце и шетала негде тамо, у астралној равни своје неочекиване и брзе старости, у лепој и безбрижној старости. удаљеност. Мама-мама... Ниси дуго ходала - само годину-две. А онда су ти порасла крила и полетео си ка звездама. Кроз трње. Ни у најбољим временима се ниси замарао трњем - ходао си и ходао по њима, бос. Понекад се само трзнеш од болова, протрљаш убодене табане када то заиста не можеш да издржиш и онда наставиш.…